blog.zlatiborskivisovi.rs

Savršen dan

Otvaram širom vrata, koja vode u dvorište, da uđe jutro. Mirno je i tiho posle noćašnje kiše. Miriše zemlja i trava poznatim, bezbednim mirisom, koji i pored najbolje volje ne umem da stavim u reči. U daljini, Čigota i Tornik izgledaju kao modre mrlje među dugim, sivkasto-belim prstima magle. Oblačno je, ali naša kuhinja je obojena toplom, žutom bojom, pa nam je uvek sunčano.

slika 2

Uključujem vodu za čaj i puštam muziku. Mekani glas Nore Jones ublažava oštru svežinu koja ulazi spolja. Ubacujem u čajnik vranilovku, majčinu dušicu i hajdučku travu koju smo prošlog leta brali na obližnjem brdu. I nekoliko kuglica kleke mrvim među prstima. Slatko od šumskih jagodica sam sipala u onu malenu šoljicu za kafu, a med je u okrugloj, staklenoj posudi. Volim da jutrom uživam u dubini samoće, dok ne počne gužva koja me izvlači na površinu. Dok držim toplu šolju i zatvorenih očiju udišem mirišljavu toplinu čaja osećam leto, ono koje je prošlo i ono koje će tek, za nekoliko meseci, doći. Celu zimu izdržim zahvaljujući tim ostacima leta koji su se sakrili u nežne stabljike i listiće, pa ožive u toploj vodi, smeše mi se i mirišu prerušeni u crvene šumske jagodice, što vire iz šoljice za kafu.

Moje uživanje prekida pištanje telefona. Poznanica traži broj čoveka koji nam je strugao drva. A onda počinje da priča o poskupljenjima, aferama i svaka druga reč je „strašno“… Pita me jesam li gledala sinoc tog i tog političara u toj i toj emisiji…

- Ma, ne gledam ja to…

- On je jedan lopov, šta je sve pokrao…

- Otkud znaš?

- Ma nemoj da si naivna…

- Nisam ja naivna, samo se trudim da budem žena pčela…

Ona ćuti…

- Znaš onu priču kako se ljudi dele na ljude – pčele i ljude – muve?

Ona i dalje ćuti..

- Vidi, ako imaš punu sobu najlepših slatkiša, mirisnog cveća, svakakvih lepih divota i u uglu jedno govno, muva će da ode pravo na govno… a u sobi punoj svakojakog đubreta, smrdljivih i prljavih stvari i da u uglu imas jednu bombonu, pčela će da ode na bonbonu. Pčelu ne interesuje svo to đubre, ona ide za lepim mirisom i traži slatke stvari. Tako i ljudi, mogu da budu ljudi – muve ili ljudi – pčele… E, ja neću da budem muva, ‘oću da budem pčela… Zato i ne gledam takve emisije, vidiš da nas teraju da budemo muve…

- Eh, kad bi svi tako zatvorili oči da pa da ne vidimo šta oni rade, oni bi mogli…

- Ma, svako može ono što hoće…

- Jes, baš, što ne mogu ja….i nastavlja da priča nešto što više i ne slušam, nego mislim o izborima koje svi imamo, o beskrajnoj slobodi koja nam je data, a koje, najčešće, nismo ni svesni… o mogućnostima da stvaramo svoj život i o moći koju ne koristimo… o tome da nikada nije kasno da se promenimo, da se potrudimo… o kompromisima koje pravimo u životu…

Dohvatim telefon koji je Dragan ostavio na stolu i okrenem broj mog mobilnog…

Čuje se Strange rivers sa mog telefona i ja otpevam:

- Zvoni mi mobilni, moram da prekinem, ćao!

Snuždim se malo što tako lažem, ali onda vedro kažem sebi

- Ništa nisam slagala, stvarno je zvonio telefon… e, sad, što sam sama pozvala…

slika 1

Magla podiže svoje prste i svetlo se pojačava… Još nema sunca, ali tu je negde, pojaviće se sigurno za sat ili dva… Vraćam se svojoj šolji čaja i razmišljam da li da ga zasladim. Odlučujem se za med. Iz sobe se čuje Lou Reed kako peva da je ovo savršen dan.

Mmmmmmmm…  U pravu je.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>