blog.zlatiborskivisovi.rs

Žao mi konja…

Prelepi su ovi konji koji se šepure po livadi preko puta naše kuće… U talasima žutih maslačaka, belih rada i ponekog ljubićastog ostrvceta, izgledaju čarobno, dok se igraju, ili samo mirno pasu….

konj 3

Vidimo ponekad neke ljude koji im donose vodu u kofama, premeštaju im po livadi klinove za koje su vezani… Nisu svi vezani, već samo dva ili tri, a ostali su mirni oko njih…Ponekad se ti vezani otkinu, pređu ulicu i dođu  do nas,… A za njima i ostali…Jesu lepi, ali prave štetu, ne samo kod nas, nego i kod drugih komšija… Njihova kopita prave  rupe u travi, kada se jure obaraju saksije sa cvećem, lome nam plot, oštete ogradu… i svi ih jurimo…

konj2

Kada vidimo da su ušli u dvorište Dragan trči  po metlu ili neki štap da ih potera, a ja jurim za njim sa aparatom i vičem mu da sačeka dok ih slikam. Teramo ih i iz komšijskih dvorišta, i zajedno sa komšijama se žalimo na načinjenu štetu…Bude tu i po neka ružna reč na račun vlasnika koji ih danima ostavljaju i ne proveravaju, poneka pretnja komunalnom službom, ali sve uglavnom u prazno…

konj

U svakom slučaju, ljutite komšije viču na konje, dohvate ih ponekad nekom motkom… A konji, šta oni znaju gde su granice livadi, gde počinju tuđa dvorišta, da to lepo i šareno cveće u saksiji nije za jelo, i zašto ih teraju ogorčene komšije. Žao je meni našeg cveća i plota, komšijskih saksija, nemoćnih ljudi i onih drugačijih, drskih i bezobraznih, i njih mi je žao….  Ali najviše mi je žao konja… U ovom našem (ne)ljudskom svetu životinjama  nije lako…