blog.zlatiborskivisovi.rs

O igrama, aktivizmu i peace&love filozofiji…

Često, kada neko postavi na društvene mreže primer dobrog i kvalitetnog rada, nađu se oni koji prosto moraju da ukažu na suprotnost – loše primere… To me uvek rastuži… kao da nema dovoljno mesta gde se ukazuje na loše i neispravno, pa moramo i svaki trag lepog i dobrog da na neki način obesmislimo…

Ovom svetu su potrebni i uzbunjivači, odvažni borci za istinu i pravdu koji ukazuju na probleme i loše ponašanje, podjednako kao i oni koji promovišu dobrotu i ljubav i ukazuju na lepotu oko nas. Važno je da razumemo da ne možemo svi da budemo isti i da treba da poštujemo tuđe uloge i izbore. I da prepoznamo gde je naše mesto, koji su to kvaliteti i osobine koje su kod nas razvijene pa nas svrstavaju u jednu ili drugu grupu… I da posle toga shvatimo da su te dve grupe zapravo jedno, deo jedne celine, koju definiše reč AKTIVIZAM. Kad god pomislim, kažem ili napišem tu reč – aktivizam, setim se najlepše definicije, koju je dala Alice Walker: „Aktivizam je najam koji plaćam za život na ovoj planeti“.

Jedina podela među ljudima, koju priznajem,  je na aktiviste i one pasivne, koji zapravo i ne žive… Onaj ko je svestan kakav je izuzetan dar biti živ i ko oseća povezanost sa čitavim univerzumom koji  pulsira životom, ne može da ne bude zahvalan za taj poklon… Ne može da ne bude odgovoran – da ne da odgovor životu kroz aktivan stav poštovanja i borbe za lepotu, istinu, ljubav, pravdu…. Istinski borci za bolji i lepši život ne mrze ono na šta ukazuju kao loše, niti one koji čine zlo i nepravdu… Oni gledaju u ono što je dobro i ispravno i pokazuju nam to svojim životom… Neki su glasni, silni, čine velike stvari… neki su tihi i  nežni, ali i jedni i drugi su pokrenuti ljubavlju… Jer drugačije ne može…. Kao što kaže jedan od najvećih aktivista, Martin Luter King: „Mrak ne može proterati mrak; samo svetlo to može. Mržnja ne može proterati mržnju; samo ljubav to može“.

Važno je da se trudimo, onako kako možemo i umemo, sa onim što nam je dato i što smo razvili… Sećam se kada smo se u studentskim danima svašta igrali i učili jedni o drugima i o sebi kroz te igre, bila je jedna igra „Kad bi bio, šta bi bio?“… Tu bismo sedeći u krugu jedni za druge govorili šta bi bili da smo cvet, godišnje doba, voda, zemlja, igračka…. šta god…i često bismo se iznenadili kako nas drugi doživljavaju… jednom smo izabrali „Kad bi bio oružje, šta bi bio?“ i za mene su svi govorili neke bezazlene, smešne stvari, a vrhunac je bio „makazice za nokte“ :) …  I stvarno, nisam ja neka snažna osoba u tom „ubitačnom“ smislu :) … ali i makazicama za nokte se mogu napraviti lepe, kreativne stvari… i to radim celi život… prošla sam fazu kada sam želela da budem shvaćena kao neko „ozbiljno“ oružje pravde, istine… i prihvatila darove koje mi je život doneo, pa od njih  seckam komadiće ljubavi, dobrote, istine, radosti… i delim ih oko sebe…

Sigurna sam da mi u velikoj meri pomaže to što živim okružena lepotom, prirodom, daleko od svega što bi mi smetalo u svakodnevnom životu – gradski prevoz pre svega, koji mi je noćna mora :) To bi bilo oooogromno iskušenje za moju toleranciju i peace&love filozofiju  :)   Ali, opet, verujem da svakome život daje ono što mu treba i postavlja ga tamo gde treba da bude… Naravno, ako shvatamo da smo živi i trudimo se da damo dobar odgovor životu :)

IMG_6719