blog.zlatiborskivisovi.rs

O ljubavi i zahvalnosti…

Sinoć sam se vratila kući, posle desetak dana odsustva… puna lepih utisaka ali pomalo umorna i  iscrpljena… i željna ovog našeg neba i planine, beskrajne  širine i visine koju okom i dušom ne možeš da obuhvatiš…

DSC_0576

Gagići me je sačekao sa Stingovom Fields of Gold na repeat, zato što to volim, kako  on   kaže dok me vozi kući… i ja se setim da to volim… A kad udjem u kuću,  gledam sve tudjim očima… malo zamazanu kuhinju, kutije pune drva i one prazne, poluraspale… nekoliko kesa sa smećem u kupatilu… tako je lako da kritičke misli narastu u glavi i krenu ka srcu… ali,  ja se setim da volim tu kuću… i svaku stvar u njoj… stvari koje smo vukli kad god smo se selili, pune ožiljaka koji su drugima samo ogrebotine, a nama je svaki taj trag života neka priča…  i neki dragi ljudi u tim pričama… Dve ogromne slike na zidu, Gagići i ja, svaka napravljena od 5.000 minijaturnih fotografija nastalih u poslednjih desetak godina Zvezdaninih i Nedeljinih dolazaka na Zlatibor, ili druženja u Beogradu… rođendanski poklon koji se pravi s ljubavlju, ne kupuje se… gotovo sve što stoji na našim policama i zidovima su  pokloni… od ljubavi… od različitih ljudi… i ja se setim koliko volim sve te ljude…

Untitled

Setim se Miloša koji mi prethodnih dana šalje bleskaste poruke dok radim, i sebe kako nervozno mislim o važnosti toga što radim i vremenu kojeg nemam dovoljno… sve dok se u sebi ne nasmejem i ne opustim, pa mu kuckam sledećih petnaestak minuta (koje, mislim ja,  sebi ne mogu da priuštim) još blesavije poruke, s ljubavlju i radošću…  a onda se vreme otvori i sve ide lakše i, čini mi se, brže nego pre…

Od jutros razmišljam  koliko je ljubav važna, kako nas čudesno povezuje, kako nam daje neophodnu svetlost za rast i razvoj… sve što treba je da je negujemo i da joj dozvolimo da nas menja… da utiša te kritičke misli i da nas ispuni mekoćom i praštanjem… pa da oprostimo sebi kad uradimo nešto „glupo“ ili kad se ne potrudimo dovoljno… da oprostimo drugima neku ishitrenu reč… da, bez obzira na sve ono teško ili ružno što nas okružuje, zadržimo sposobnost da vidimo lepotu i radujemo joj se…

Dok sređujem po kuhinji pustim video, Ram Das govori o ljubavi i sve što slušam se slaže u mom srcu, reči kao neke kockice upadaju na svoje mesto… I ne mogu da ne pomislim na Miloša, Bogdana i Žanu, koji su me, onako s ljubavlju, ismevali svaki put kada sam pronalazila neku knjigu, ili nešto na netu pa se „primala“  kako su oni govorili i „davila ih“  s tim što sam, ushićena, želela da podelim sa njima…

I setim se koliko sam zahvalna, za svu ljubav koju primam… preko prijatelja, preko knjiga i video klipova, preko ljubaznih osmeha nepoznatih ljudi, kroz lepotu prirode koja me okružuje…

Pomislim kako sam zahvalna za Gagićija i Fields of Gold, Miloša i Bogdana i sve bleskaste poruke i stvari koje me kod njih dvojice nerviraju, za sve prijatelje koji su deo mog života, za Žanu i sve one koji samo fizički više nisu ovde, za mogućnost da oprostim sebi svašta nešto, za radost i nežnost  koja se izliva na mene, a da često ne shvatam kako i zašto…

Kao da je zahvalnost neka lampa kojom osvetljavamo ljubav oko sebe… U tami se malo šta vidi… Ali kad uključimo tu lampu zahvalnosti, odjednom zasijaju svi  ti ljudi i stvari  koje čine da se osećamo dobro i voljeno…  a u srcu svetlošću pulsira i raste kapacitet da mi volimo… sebe i druge.

ff