blog.zlatiborskivisovi.rs

O knjigama, igricama, prijateljstvu i ljubavi…

Žana i ja smo naučile da čitamo u petoj godini… Naše mlade komšije, Slobo i Nada, u očekivanju sopstvene dece, maksimalno su se nama posvetili. Seckali su krupna slova iz naslova u Politici i stavljali ih u kutije od šibica, odakle smo ih nas dve izvlačile, slagale i pravile čaroliju… Reči!

Capture3

Sa 6 godina smo krenule u školu i mama nas je upisala u biblioteku. Od kuće gde smo rođene, u Kraljevu, do biblioteke nema ni 300 metara i svakodnevno smo svečano prelazile taj put sa knjigama koje vraćamo i novim knjigama, koje smo u početku zajedno čitale, sedeći na stepeniku ispred kuće i gurkajući jedna drugu da okrenemo novu stranicu. Ne sećam se da smo komentarisale pročitane knjige, samo se sećam svog osećaja opčinjenosti i zaljubljenosti u reči.

Posle par godina smo počele da čitamo odvojeno, svaka je za sebe birala knjigu, pa smo ih razmenjivale kad ih pročitamo. Svaka pročitana reč je negde u meni pronašla svoje mesto, ali jedna knjiga u tim prvim čitalačkim godinama je obeležila moj, a pokazalo se i Žanin život.

Sve do jeseni 2013. nisam znala kako se zove pisac, ni knjiga, ali je u meni živelo sećanje na decu i ljude koji su drugačiji od ostalih, ne uklapaju se u „normalne“ standarde, moraju da sakrivaju svoje „neobične“ osobine, karakteristike, sposobnosti… Pitala sam te jeseni Žanu seća li se knjige o deci koja su „različita“ i snalaze se da ne budu otkrivena… Sećala se, naravno, i ja sam počela da guglam neke reči koje su mogle da se povežu sa knjigom… nije bilo rezultata na srpskom, pa sam krenula na engleskom i odjednom, moje sećanje je dobilo ime i tvorca: Hrizalidi, Džon Vindam (https://en.wikipedia.org/wiki/The_Chrysalids)

Capture

Pozvala sam drugara koji radi u Narodnoj biblioteci u Beogradu i zamolila ga da nam kopira knjigu, pa nam je posle nekoliko dana, kao stari prijatelj, stigla kod Žane u stan… Tog popodneva sam je prelistala na brzinu i odložila čitanje na par dana, jer je Žana narednih dana imala zakazane preglede, pa operaciju, i par dana se razvuklo u par meseci… Žana je početkom decembra preminula, a knjiga je završila u nekoj od kutija koje sam pakovala, slala na Zlatibor i još uvek ih nisam raspakovala…

Te jeseni sam se sa Žanom čudila kako smo tako male, možda smo imale 10-12 godina, čitale naučno-fantastičan roman o post-apokaliptičnom društvu gde je svaka „različitost“, odstupanje od „normalnog“, opasna i kažnjava se, a oni koji su „različiti“ moraju da se kriju i pretvaraju da su „obični“… Nemam pojma šta smo mi od svega toga razumele, ali znam da je u meni celi život tinjala želja da u svom srcu i u svom svetu izgradim „mesto“ za „različite“, „drugačije“, „neobične“, „ranjive“… sve one u koje sam i sebe ubrajala… I ovog leta, pet godina od kako sam sa Žanom o tome pričala, ponovo sam mislila na Hrizalide i često pominjala knjigu, prijateljima koji su dolazili, nekako se nameštalo, iskakala je potreba da knjigu pomenem… I onda sam shvatila, da me je Život zaista tako vodio, da sam se razvijala i osnažila da budem podrška pre svega za sebe, i meni bliske, sve koje volim, a kroz rad u civilnom sektoru i za pripadnike ranjivih grupa…

A Dragan i ja smo kao slagalicu slagali zajednički život i napravili jednu lepu priču i kuću u koju su svi dobrodošli… i prijatelji i gosti, poznati i nepoznati, svako sa svojim „različitostima“ i „neobičnostima“ i ranama, jer smo svi ranjeni, manje ili više, a jedni smo drugima pomoć i „znakovi pored puta“… (https://www.youtube.com/watch?v=_NN0Kvh4hu4 )…

IMG_1249

Na Zlatibor smo došli jer je bio lekovit za Miloša, i još uvek je lekovit za sve nas… pogled preko puta, na livade, nebo i planine je lekovit… dodir trave bosim stopalima je lekovit… ali najviše leče susreti sa prijateljima, prihvatanje i otvorenost za sve po čemu smo različiti, ljubav i spremnost da učimo i razvijamo se, po kojoj smo isti…

IMG_2690

Ovo leto je bilo čarobno, puno života kao zrela smokva, puno divnih ljudi i značajnih susreta… među svim tim divnim ljudima, dva mlada prijatelja su mi obeležila ovaj period… podelili su sa mnom svoj svet, svoju muziku, svoju umetnost i pokazali mi kako se nove tehnologije koriste za prevazilaženje problema otuđenosti, za razumevanje patnje onih koji su „drugačiji“… Pustili su mi trejler za igricu Hellblade koja je osmišljena kako bi se bolje razumelo sa čime se nose osobe koje pate od mentalnih bolesti i psihičkih poremećaja… Plakala sam dok sam slušala pesmu (https://www.youtube.com/watch?v=39_dzijSmf0 ) i čitala odlomke iz pisama koje su tvorci igrice dobijali… Ta igrica, to su Hrizalidi 21. veka…

Svako doba ima svoje inkvizitore, ali svako doba ima i divne ljude, koji nevidljivo svetle u mraku… samo treba da naučimo da puštamo to svetlo iz sebe, za druge koji idu za nama…ili sa nama, ali su slabiji, osetljiviji… i za nas same da svetlimo, kada smo sami slabi, tužni, razočarani… dok se ne utešimo, ne ojačamo i ne vratimo u ravnotežu… tamo gde smo savršeni baš takvi kakvi smo… lepi, radosni, različiti… gde sebe volimo i prihvatamo… jer to je najvažnije…