blog.zlatiborskivisovi.rs

Zlatibor – Beograd – Texas

Ova priča nema veze sa geografijom… ima malo veze sa putovanjima, ali onim unutrašnjim, najlepšim i najznačajnijim… I ima mnoooogo veze sa saputnicima na tim putovanjima… sa svima onima koje primimo u svoj (unutrašnji) svet… Ovo je priča o prijateljstvu i o mreži podrške koju Život oko nas plete majstorski, i kroz koju dobijamo ljubav i snagu potrebnu za rast i razvoj…

50

Moj život je obeležen time da sam rasla sa sestrom bliznakinjom i da je MI za mene od početka bilo prirodno stanje… Život u komuni, u mladosti, otvorenost za zajedništvo i urođena potreba za interakcijom, doprineli su da u tom periodu ostvarim  divna prijateljstva koja decenijama traju… A dalje kroz život, samo se širila ta mreža i povećavao se broj „čvorića“ u tom tkanju, koji su se preko najfinijih niti ljubavi povezivali sa mnom i jedni sa drugima…

Čudno je to sa prijateljima… Neki nam upadnu u život kao oluja, neki se tiho uvuku i ne primetimo  to, dok nam ne postanu tako bliski i dragi, da više ne bismo mogli da zamislimo svoj svet bez njih… To je kao slagalica… Svako od nas je jedan, centralni delić svoje slagalice i onda izvlačimo sve one deliće i oni se negde uklapaju i prave tu veliku sliku… neki su dalje od mene, neki su mi bliže, nekoliko njih se sa mnom savršeno uklapa, drugi se na njih nadovezuju, a svaki delić je bitan za čitavu sliku mog života. Nema pravila kada se koji delić slike pojavljuje… Nekada nam se delići koji su nam baš blizu pojavljuju kasnije u životu… nekada ranije… I nemamo pojma kada nekoga upoznamo koliko će nam biti važan u životu. Već kao formirani ljudi, sretnemo negde nekoga, u nekoj  situaciji, posao, odmor, nešto savim obično, ili sasvim neobično, nije ni bitno… i ako smo otvoreni za Život i njegove planove, ako umemo da se prepustimo melodiji Života, ako nismo kruti i ne držimo se grčevito „svog“  plana zasnovanog na uverenjima koje smo ko zna kako kroz godine stekli,  bivamo nagrađeni čudesnom lepotom prijateljstva i ljubavi… stičemo prijatelje, koji ponekad postaju porodica… tako je Vesna, pre desetak godina, sa svojim roditeljima i svojom decom kao gost došla kod nas na Zlatibor, a sada mi je jedna od najbližih osoba, sestra u duhu i ljubavi…

51

Pre 6 ili 7  godina, jedan od starih „sektaških“ prijatelja iz Vršca, koji inače veći deo godine provodi u Španiji, došao je na Zlatibor i doveo Milku, koja je u to vreme živela u Užicu i trebalo je da  on preko “pola sveta” dovede nju koja je bila na dvadesetak kilometara i koja se uklopila u moju slagalicu baš – baš blizu.,.i za svaki delić je vezana neka lepa i neobična priča i svi se oni uklapaju u boje moje slagalice… ima nekoliko delića koji više fizički nisu sa mnom, ali njihova mesta na slagalici zrače ljubav još jače nego dok su bili tu i jako su važni za tu mrežu podrške koja se oko mene plete…

52

Nekako sam pre godinu dana imala baš težak period i shvatila sam da moram dublje da odputujem u sebe da bih mogla da pronađem svetlost i snagu koja mi je nedostajala… tada sam otkrila koliko mi je značajna ta mreža podrške koju imam u svojoj slagalici i to mi je dalo hrabrost da se opustim i otvorim za  sve što se dešava,  ma kako da mi teško izgleda… i  sve je išlo lakše nego što sam mislila…

Uključila sam se u program psihološke podrške za žene u Čajetini, i tokom ovih godinu dana mi je to bilo jedno od važnijih unutrašnjih putovanja…

Milka mi je u to vreme, pokazala spot (https://www.youtube.com/watch?v=X4-gNN8WRHo)  grupe Texas  i začudila se samo tako, jer ja nisam čula za njih, ni slušala njihovu muziku… Bacila sam se na pretraživanje youtube-a  i oduševljavala se pesmama koje sam otkrivala, a Inner Smile (https://www.youtube.com/watch?v=57n9mVUENs0)  mi je postala himna :)  Uz nju sam radila sve po kući, pisala, uspavljivala Ogija  (on mi još uvek, kad želi da spava, kaže: „Baba, pusti jea jea“)…  I počela sam svima, prepuna entuzijazma, da pričam o sjajnoj Sharleen Spiteri… i šokirala se kad sam shvatila da svi znaju za Texas, da su ih moja deca slušala i da niko ne veruje da nisam čula za njih :)

Leto su obeležili susreti sa nekim starim i nekim novim prijateljima, a jesen – koncert grupe Texas u Beogradu… išla sam sa Milošem i mislila o tome kako je divno kad ti je dete u isto vreme prijatelj, ali ne u fazonu „Ja sam drugarica sa svojom decom“, već onako duboko, istinito…

53

Tokom cele godine stizali su mi pokloni, baš onakvi kakvi su mi bili potrebni i u vreme kada su mi bili potrebni… Kroz prijateljice, Život sam mi je slao sve što treba… I pronašla sam svetlost i snagu koja mi je nedostajala… išla sam preko linija za koje sam mislila da su moje granice, bila sam hrabra i ponosna sam zbog toga, ali sam izuzetno  srećna jer mi je postalo jasno da me Život kroz prijatelje, pre svega kroz tu nežnu i snažnu mrežu žena oko mene, čuva, neguje i voli… i to tako jako, da me hvata vrtoglavica i shvatam da sam se  zaljubila…u tu čarobnu sliku, sa svim tim prelepim delićima… pre neki dan je jedna prijateljica podelila spot za obradu pesme S.O.S. koju je Sher stavila na novi album ( https://www.youtube.com/watch?v=7T4rz4NsYjk&fbclid=IwAR27DhPPL7AGUJNOF1PedvfSzmhE03TE7-D4Dn-d2PI3xLqCf7gN2XC_U3w )   … savršeno urađena priča o ženskoj mreži i podršci, ljubavi i snazi…baš sve što sam doživela…

A to što su većinom svi meni važni i bliski van Zlatibora, uglavnom u Beogradu, nije strašno… unutrašnji prostor je mesto našeg sureta, tamo gde oni dodiruju moj unutrašnji osmeh, gde se prostire Texas u zvucima, u bojama, u ljubavi…