blog.zlatiborskivisovi.rs

O seksu, veri, strahu i ljubavi…

Pročitala  sam pre neki dan sjajnu rečenicu: Kupujemo našoj deci bojanke i učimo ih da boje u okviru nekih linija – kružiće i kvadratiće, a onda kad odrastu, očekujemo od njih da “razmišljaju van kutije“.

Dok su moji dečaci rasli, u naš dom, gde god da je to bilo, dolazili su ljudi različitih verovanja, zanimanja, političkih opredeljenja, i oni apolitični, ateisti… različiti ljudi…često su dolazili sveštenici, monasi i monahinje, koje smo upoznavali i voleli… dečaci su bili svedoci naše otvorenosti, spremnosti da vidimo i razumemo druge… da učimo o drugima i o sebi… čudilo me je kako je ta otvorenost i radoznalost, koju sam celog života imala, izazivala  strah u mom okruženju… prvo kod mojih roditelja, koji su bili u panici kad god smo Žana i ja „uletale“ u nešto novo – drugačije od „uobičajenog“… mama je pokušavala da nam „podmetne“ supu iz koje je sklonila meso (kada smo prestale da jedemo meso), cepala „sektaške“ promotivne letke koje bi nam neko ostavio u sobi… a u periodu kada smo Gagići i ja „otkrili“ pravoslavlje, postali smo za naše roditelje (i još neke) „previše“ pravoslavni 🙂 … posle nekog vremena, za mnoge „verujuće pravoslavce“ postali smo „previše tolerantni“ zato što nam deca više ne poste (a i mi neredovno :)) i ne idu u crkvu, što ja „promovišem“ Valdorf pedagogiju – „sektašku“ filozofiju…  U svakom slučaju, shvatila sam da sam ja čitavog života „previše“ za one koji su, zapravo, previše uplašeni… I mene je čitav život strah, od svega i svačega, ali to je jedino što nikada nisam bila „previše“… Kao majka sam doživela  strah da otvorenost kojoj učim svoju decu ne bude uzrok nekog bola, patnje kroz život… i shvatila da je taj isti strah vodio i naše roditelje… da strah vodi sve one koji uskraćuju podršku svojoj „drugačijoj“ deci, „drugačijim“ komšijama, strancima, bližnjima, svejedno… svima onima koji  boje van zadate forme… da je strah prerastao ljubav… a ne bi trebalo…. jer, kako kaže moj omiljeni jevanđelist, Jovan „u ljubavi nema straha, nego savršena ljubav izgoni strah napolje; jer strah ima muku, a ko se boji nije savršen u ljubavi“.  A po Mateju treba da budemo „mudri kao zmije i bezazleni kao golubovi“… Ta bezazlenost, nezlobivost, naivnost, otvorenost je nešto najlepše sa čim  deca dolaze na svet… a onda ih uplašeni odrasli, uče kako da ne budu naivni i otvoreni, kako da se zatvore i ogrube da ne bi bili povređeni… umesto da negujemo kod njih tu nezlobivost i nežnu radoznalost, a da ih naučimo da budu mudri…

Sećam se da sam dečacima govorila da to što neko nosi svešteničku, monašku  odeću ne znači da je dobar čovek… ako nosi lekarski mantil, odelo sudije, policajca, profesora… ne znači da je dobar čovek…a ni stručnjak :)…  Govorila sam im da budu otvoreni i nežni, a da je grubost samo znak slabosti… Nije lako odrastati sa takvim „porukama“ u našem okruženju, a oni me danas često podsećaju na neke moje loše procene i greške…. sreća da ih ipak nije bilo mnogo i da su mogli da gledaju kako se njihov otac i ja trudimo da budemo istiniti, bezazleni i mudri… ne uspeva uvek, ali trud se računa a ne rezultati…

Dečaci su sad odrasli (Bogdan ima svoja dva dečaka :)) i najveća mi je radost što smo sa njima prijatelji. Za mene je prijateljstvo najviša forma ljubavi… kad dostigneš taj nivo u odnosu sa nekim da budete prijatelji, bez obzira na to da li ste dete i roditelj, braća i sestre, ljubavnici, kolege…  Ljubavi je uvek bila puna kuća, a mudrosti se još uvek učimo… volim kako prihvatamo jedni druge uprkos svim različitostima… volim kako me zadirkuju, a i ja njih 🙂  Obojica me zovu prase… hipi prase, neozbiljno prase, divlje prase – u zavisnosti od situacije 🙂 Prase je dobra stvar, to je tepanje :)…  Miloš je moje kapitalističko prase… On mene zove hipi, a ja njega japi… to kad se zezamo, a kad mu ja nešto ozbiljno pričam – on se i dalje zeza, pa me zove „fontana mudrosti“  🙂

Prijateljstvo je vrhunska ljubav i potrebno je detinje čisto  srce da bismo to (do)živeli… Gledala sam pre neki dan film Call me by your name (https://noizz.rs/bindzovanje/call-me-by-your-name-je-najbolji-ljubavni-film-godine/2344zhh) i ostala bez daha od lepote, nežnosti, ljubavi koja izvire iz ovog čudesnog ostvarenja… Još nisam obradila sve utiske koji me preplavljuju danima, ali taj osećaj da vidimo sebe u drugom i drugog u sebi i da je zapravo čitav naš život razvijanje ljubavi prema sebi i ostavljanje tragova u drugima… To je ono što treba da učimo decu da bi bili mudri… To u Valdorf školama i vrtićima rade kada ih uče da boje „mokro na mokro“, vodenim bojama na mokrom papiru… prvo sa jednom bojom, da dete upozna boju i oseti kvalitet boje, to razlivanje i interakciju sa papirom, a onda i sa drugom bojom kada se uvede… Boje su kao i život i ljudi, fluidne i ne mogu se smestiti u kružiće i kvadratiće…

A onaj seks iz naslova… pa, sve je seks :)…  ali to mora da se čuje… 🙂
Evo ovde… https://www.youtube.com/watch?v=jKhAeAQ3gD8