blog.zlatiborskivisovi.rs

O strancima i o nama…

Jutros sam videla post koji je moja prijateljica podelila na FB… Dvoje mladih stranaca, učesnici projekta #CyclingForIraq koji su na duploj bicikli prešli 2000 kilometara od Iraka, stigli su, pre neki dan,  do Beograda… i tu im je bicikl ukraden…

Mladić i devojka, puni entuzijazma i ideala, pomalo naivni, kako to biva kad si mlad i kada odrastaš sa dosta privilegija u ovom svetu – belci, obrazovani,  odrasli u oblastima koje nisu zahvaćene ratom, uključeni u STEP-IN program (http://step-in-project.org) i žele da pomognu onima koji su dobili „slabije karte“ u životnom deljenju, da urade nešto, ostave trag i pri tom se zabave… kreću na putovanje, akciju za prikupljanje pomoći žrtvama rata, izbeglicama iz Iraka i Sirije, polaze iz Iraka, prelaze Tursku, Grčku, Makedoniju, stižu u Srbiju i u Beogradu im ukradu bicikl… I ja vidim post na FB… i naljutim se… i sramota me je…

A onda se setim razgovora sa parom iz Češke, gostima koji su  nedavno proveli nekoliko dana kod nas… Tako smo se puno smejali i šalili se, pričali životne anegdote, ali i ozbiljne priče i pokušavali da razumemo jedni druge… Martina je videla narukvicu sa krstićem na mojoj ruci i dugu – za jun mesec LGBT podrške na drugoj ruci, pa me je pitala za moju veru i smeta li mi to što su oni ateisti… divni su susreti sa strancima… to kada se otvaramo i predstavljamo, prilika je da uvek iznova razmislimo ko smo, da vidimo koliko smo se promenili, koliko se foliramo ili smo istinski zadovoljni tim što jesmo, što smo postali… kao da je Martina pritisla neko dugme pa se uključila „fontana mudrosti“, kako Miloš naziva moje izlive emocija u dugim rečenicama, koje su prepune prigodnih citata i stihova što mi padaju na pamet (često sopstvenih ;)… pričala sam o tome kako se možemo istinski susresti samo ako odbacimo sve  maske i identitete koji su nam nametnuti, nacionalnost, veru, pol, rod, rasu… sve ono što nas odvaja i deli, kako nije bitno da li se neko izjašnjava kao ateista ili pravoslavac, musliman, budista, protestant, da li se krsti ili klanja, posti ovako ili onako… kako je sve to na površini  forma, a ono što je važno je suština… da, pominjala sam i Teslu, energije i vibracije, ljubav – univerzalnu i sveprožimajuću, i  onu najvažniju – prema sebi, koja nam nedostaje i bez koje ne možemo da volimo druge… pa upadamo u zamke identiteta koji nas razdvajaju… forma je potrebna da drži suštinu, kao što šerpa drži pripremljeno jelo, i mada je šerpa važna, hrana koja je u šerpi je suštinski značajna… i ta hrana može biti smeštena u različite sudove, šerpe, lonce, metalne, drvene, staklene, crne, bele, šarene… nebitno… sve dok je hrana dobra, dok nije pokvarena… Razumeli smo se, i rastali se kao prijatelji… A taj razgovor mi je danas važan, kada vidim da je nekim mladim ljudima na humanitarnom putovanju ukraden bicikl, u Beogradu… I kada me je, na kratko sramota što sam Srpkinja…

Sigurno je za ove mlade ljude višestruko značajno to što im je bicikl ukraden i to iskustvo može da im pomogne da bar delimično shvate kako je onim ljudima zbog kojih su krenuli na to putovanje, kojima su ukradeni i uništeni domovi, zemlja u kojoj su živeli, oduzeto im sve što su ikada imali… kako je onim ljudima kojima je ukradena budućnost, čija deca odlaze iz Srbije, Hrvatske, Bosne… u Nemačku, Norvešku, Švedsku, da tamo stvaraju svoj život i porodicu… i bude mi drago što je ovoj deci, baš u Beogradu ukraden bicikl… rešiće se to, ako se i ne pronađe bicikl, nabaviće se novi, ima dobrih ljudi i u Srbiji i svuda, ali ova priča kao baterijska lampa osvetljava Beograd i Srbiju, i tera nas da razmislimo da li nas je sramota, pred ovo dvoje mladih i pred našom sopstvenom decom…