blog.zlatiborskivisovi.rs

Bog se javi!

Juče sam gotovo čitav dan prespavala, stigao me umor ovih dvadesetak dana s kraja prošle i početka ove decenije… Poslednjih nekoliko meseci su mi bili naporni, a poslednje dve nedelje – ona poslednja kap u čaši… Ali, prođe sve, ovako ili onako… Jutros sam ustala rano, spremna da se vratim u ritam i dok čekam da se zagreje voda za čaj proveravam poruke na telefonu… I vidim, FB me podseća na današnji datum, pre godinu dana… Slika… Bogdan i ja i Sneško… I potpuno osetim tu radost, taj dan, čujem Bogdanov i Filipov smeh… osetim hladnoću na licu i taj radosni, radosni smeh izađe na površinu… i ovde, sada, potpuno (d)oživljavam svu tu lepotu, i nisam više bolno ukočena, uključena u neki običan, ni radostan ni tužan program… ta radost i taj dan su sada u meni…

Hvatam tu nit i odmotavam je dalje, uključim komp i nadjem sliku napravljenu jednog snežnog dana pre 7 godina, Žana i ja, prostrana belina okolo i tople boje u nama i na nama i radost, radost…Lepota tog dana je sada u meni…

I vratim se u blisku prošlost, pre dva dana, na kraju iscrpljujuće radne nedelje, Gaga i Milka mi poklanjaju još jedan snežni dan ispunjen lekovitim razgovorima i  lepotom prijateljstva… i to je sada u meni…

Tako mnogo ljubavi, dobrote, nežnosti, snage i treperave radosti čitav život dobijam kroz druge ljude… prijatelje… bez obzira da li su tu, u mom srcu decenijama ili tek danima, bez obzira da li sam ih rođenjem dobila, kroz život stekla ili sama rodila, prijatelji su oni koji moje srce bude i podsećaju da peva i pleše, voli i odzvanja radošću.  Duboko verujem da me Bog voli, čuva, brine o meni – kroz prijatelje… Da se kroz njih javlja… Svakog dana… I danas: Bog se javi!