blog.zlatiborskivisovi.rs

Moj dom

Pre par nedelja, oko Božića, kad je kuća bila puna prijatelja, gostiju, „kreativnog haosa“ i uobičajenog loma (i neuobičajenog, koji niče svuda kada je Miloš tu 😉 ), imala sam interesantan razovor sa Gagom 🙂
Gledala je sliku na kojoj Miloš i ja igramo šah, i vidi se njena ruka na levoj strani slike, ali mnogo važnije –  vide se gomile kutija sa drvima za loženje, veš koji se suši, svašta nešto po policama i ormarićima  (i ne vidi se gužva u drugom delu kuhinje, gde se nalazimo)…
Gleda Dragana sliku i kaže: Pitam se šta li misle ljudi kad vide sve te stvari u pozadini, kakva je to kuća kad pet miliona detalja stane na santimetar slike?  A Gaga je jedna divna duša sa izraženim, prefinjenim ukusom i znam da su za nju mnoge moje kombinacije (odeća, obuća, nakit…) teška iskušenja, ali voli me pa se „podvizava“  i ne gnjavi me onoliko koliko bi mogla 😉

Uzmem i ja sliku pa gledam, ali ne vidim ništa osim mog osmeha, Miloševog koncentrisanog izraza iz kojeg isijava topla ozbiljnost i detinjasto nadmetanje i Gagine ruke… Sve što vidim na ovoj slici je Ljubav. I tako sam radosna što sam tu stigla. Jer nisam uvek tako gledala…
Godinama ranije sam gledala moju kuću, nameštaj, sve što je trebalo u dvorištu doraditi, napraviti, moju spoljašnjost i unutrašnjost, kroz neke tuđe oči, kroz neki tuđ pogled ispunjen kritikom i nezadovoljstvom… Sa strahom da to nije dovoljno dobro…. da ja nisam dovoljno dobra… Bez ljubavi… Uzalud je bilo to što sam sama sebi navodila sv. apostola Jovana : „U ljubavi nema straha, nego savršena ljubav izgoni strah napolje“.
I putovala sam polako, „srela“ neke pametne ljude, mnoge zavolela (Brusa Liptona naročito), dobijala neke inspirativne poruke (uglavnom kroz „prostor i vreme“ društvenih mreža) i trudila se da više volim, nego što se bojim…
A Život nas uvek višestruko nagradi kada se trudimo… Oči su mi se promenile. Nekako su zelenije i više je ljubavi u njima za ono što gledaju… ne osuđuju više… ni mene, ni moje dvorište i kuću, ni moju šarenu kuhinju, a kuhinja je srce kuće i tu se najlepše priče pričaju, tu se smesti nas ni sama ne znam koliko, ali uvek ima mesta za sve 🙂
Setila sam se jedne pesme koju sam napisala ubrzo pošto smo se preselili na Zlatibor. O čežnji za mestom, koje nije mesto…

Moj dom

Još čeznem za kućom što zvala bih je mojom,
ispunjenom jasnim, mirišljavim svetlom.
Rodnu kuću ne osećam svojom
i dom muža moga meni nije dom.
Nije to ni tamo gde decu rodih,
gde slagali smo snove svoje,
nigde se bolne želje ne oslobodih,
ni misli da ništa od tog nije moje.
U toj misli druga misao zrije,
dok radost i bol plaču zagrljeni:
Dom moj nije prostor, dom moj mesto nije,
već u liku Tvome miriše u meni.

I nema to veze sa mestom, već sa ljudima… sa onim ljudima u čijim  očima živi Ljubav.